Nakon što su se devedesetih godina u Srbiji otvorili brojni privatni fakulteti, mnogi su bili skeptični prema kvalitetu nastave koja se tamo održava, u poređenju sa tradicionalnim državnim fakultetima, a što se mogućnosti zapošljavanja tiče, garancije nije bilo – trebalo je zapravo sačekati da prvih par generacija završi studije i pokuša svoju diplomu staviti u funkciju.

Dok se mnogi žale da su platili veliku školarinu, a da poslodavci sada ne vrednuju njihove diplome privatnih fakulteta, osvrnućemo se na jedan od svetlijih primera.

Naime, J.G. (27) iz Novog Sada, završila je Fakultet za preduzetni menadžment BK – Alfa Univerzitet u Novom Sadu. Mada mnogi veruju da je studirati i raditi nemoguće, J.G. je uz fakultet radila u struci, gde je imala priliku da praktično primeni svoja znanja sa fakulteta. Ona na to kaže: ,,Raditi i studirati u svetu je normalno…ma koji fakultet da je u pitanju…to samo nije normalno u Srbiji. I to ne zbog težine nekog fakulteta, nego zbog stava ljudi“.

Nakon par godina, ova studentkinja je na internetu pronašla konkurs za MBA stipendiju u okviru Univerziteta Bolonje. Stipendija je bila namenjena svima koji su imali između 28 i 35 godina, i minimum 3 godine radnog iskustva u oblasti menadžmenta, finansija, marketinga i slično.

MBA je trajao godinu dana (8 meseci predavanja i 3 meseca praksa), a sva predavanja su bila na engleskom.

Za aplikaciju bilo je potrebno dostaviti CV, motivaciono pismo, preporuke profesora, radne preporuke, sertifikat o nivou znanja engleskog (TOEFL/IELTS), GMAT/GRE. Nakon toga, bilo je neophodno obezbediti studentsku vizu.

U Bolonji je trebalo naći smeštaj, a procedura je jednostavna – pronađe se dom, pita se da li ima mesta, ne postoji nikakva lista čekanja. Bolonja je inače pravi univerzitetski grad gde većinu populacije čine mladi ljudi.

Nakon završetka mastera u Bolonji, J. G. je dobila posao u jednoj banci u Beču.

piše: Jasmina Slavica