Rektor Univerziteta u Beogradu prof. Branko Kovačević izjavio je da ni u toku drugog mandata nije zadovoljan reformom u visokom obrazovanju i istakao da ona mora što pre da se završi ili da se vrati stari sistem studija.

U intervjuu Kovačević je istakao da je nezadovoljan rezultatom postignutim u dva rektorska mandata.

Nezadovoljstvo se, pre svega, naveo je, odnosi na proces reformi u visokom u obrazovanju, na to što su nastavni planovi i programi preobimni i preambiciozni, zbog čega studenti ne mogu da ih savladaju, pa zato traže uslovni upis godine, koji po Bolonji ne postoji.

Tranzicija u visokom obrazovanju traje praktično tri godine i opet se pojavljuju zahtevi da uslov za upis umesto 60, bude 48 bodova. To prosto nema smisla. Ili ćemo da završimo reformu ili ćemo da se vratimo na stari zakon, imamo ispite, uslovni upis godine, ali onda ne vidim šta je smisao reforme, zašto smo je i počeli, objasnio je rektor i dodao da mu se čini da u Srbiji ne postoji volja da se ona i završi.

On je rekao i da to nije jedini razlog njegovog nezadovoljstva poslom koji je obavljao poslednjih godina.

Nisam zadovoljan ni materijalnim statusom, nismo rešili ni problem finansiranja univerziteta, pa ni samih studija. Svake godine smo imali štrajk studenata, razumem ja što se deca bune, jer imamo sistem koji je nedorečen, kazao je Kovačević i predložio da se način finansiranja hitno promeni.

On je kao dobar primer naveo praksu u mnogim zemljama u kojima banke ulažu u studente, koji kredite vraćaju tek kada se zaposle.

Kovačević je podsetio i da studenti sve uspešnije savlađuju planove i programe, sto dokazuje i činjenica da se smanjuje broj godina studiranja, da je bolja prolaznost na ispitima.

Ranije se studiralo u proseku osam do deset godina, a sada je taj prosek spao na dve godine duže od redovnog trajanja studija, naveo je Kovačević.

Period studiranja je sada skraćen, međutim, još nije dobro, jer postoji uslovni upis godine. Postoje i ‘uska grla’ na svakom fakultetu i bar 10 odsto predmeta imaju jako lošu prolaznost sa čak manje od 10 odsto,istakao je Kovačević i dodao da treba napraviti takav program gde studenti po semestru neće imati više od četiri-pet predmeta.

Komentarišući kritike koje se iznose na račun Komisije za akreditaciju, Kovačević je rekao da ni posao akreditacije, kao ni reforme nije urađen do kraja.

Kako je rekao, Komisija je uvela neki red, ali je kritikovao što nije urađen registar nastavnika, koji čim se akreditacija završi, odlaže u novu instituciju.

Registar nastavnika ne postoji. Tako imate situaciju da jedan nastavnik u toku akreditacije promeni 10 i više institucija, da mu je radna knjižica na jednoj instituciji bila samo onoliko koliko je trajala akreditacija, a kad se ona završi, slično kao transfer fudbalera, odmah ide u pregovore sa drugom institucijom, da proda diplomu. To je nešto što je nedozvoljeno, naveo je Kovačević i dodao i da je loše što ne postoji kontrola akreditacije na fakultetima.

Prema njegovim rečima, ne postoji povratna informacija o tome da li su akreditovane visokoškolske ustanove zaista sprovele akreditovane programe, da li na njima rade popisani profesori, i sve ostalo za šta se dobija akreditacija.

Kontrola je slaba, a u Srbij postoje samo četiri prosvetna inspektora koji treba da obiđu 18 univerziteta, rekao je rektor i napomenuo da u Srbiji i dalje postoje isturena odeljenja fakulteta koja su zakonom zabranjena.

Kovačević, kojem je ovo drugi mandat na čelu BU, najavio je da će izbore za novog rektora raspisati krajem februara, a da će novi rektor biti postavljen do oktobra.

Procedura za izbor ima tri kruga i kandidat mora da osvoji 51 odsto glasova.

U završnom krugu na Savetu univerziteta, koji ima 31 člana, po pet predstavnika države i i studenata i 16 predstavnika sa Univerziteta, kandidat mora da osvoji 51 odsto glasova da bi bio izabran za novog rektora, rekao je Kovačević i dodao da se u isto vreme biraju i prorektori za nastavu po istoj porceduri.

Kovačević je najavio izbore i na fakultetima, jer, kako je rekao, na više od 70 odsto njih dekanima ističe drugi mandat.

Izvor: Tanjug

Pokret za evropsku kulturnu saradnju (PEKS) je nevladina, nestranačka i neprofitna organizacija koja okuplja mlade, društveno aktivne ljude starosti od 18 i 30 godina. Osnovan je 21. 04. 2010. u Beogradu.

Zajednička ideja koja je okupila sve članove PEKS-a na jednom mestu jeste promovisanje nacionalne kulturne baštine kao i kulturne baštine zamalja Evrope, kroz različite oblike delovanja, kako bi na što efektniji način podigli nivo svesti građana o vrednostima kulture kao nužne u periodu posttranzicije i evrointergracija.

Ovom prilikom smo stoga zamolili osnivača i predsednika, Vladu Radulovića, da nam putem intervjua približi malo ideju ovog pokreta.

Ko su ljudi koji su se okupili oko ideje o osnivanju Vašeg pokreta? Kako se zainteresovani mogu priključiti pokretu?

Pokret za evropsku kulturnu saradnju su osnovali mladi ljudi, studenti, različitih obrazovnih profila. Tu su ljudi sa Filološkog fakulteta, Fakulteta političkih nauka, Elektrotehnike, Ekonomije, Bezbednosti, Saobraćajnog fakultet i drugih. I to je ono što našem Pokretu daje posebnu draž, a i uspešnost, rekao bih. Kada prikupite kvalitetne ljude iz različitih sfera imate mogućnost da delujete na svim poljima ali i mogućnost da koristite sopstvene resurse u svakom trenutku. To je strategija koja je za sada dala dobre rezultate. Takođe dosta ljudi nam se javlja i iz unutrašnjosti Srbije, žele da se aktiviraju, da donesu neke promene u svojoj lokalnoj zajednici. Takve ljude organizujemo u svojevrsne lokalne odbore i do sada inicijative postoje u Lučanima, Užicu, Smederevu, Zrenjaninu, Nišu, Kraljevu. Pokrenute su inicijative i uveliko se radi na formiranju ogranaka Pokreta u Bosni i Hercegovini i u Makedoniji, tako da bi po nekim očekivanjima u junu mesecu i ove organizacije kao nezavisne i autonomne na svojoj teritoriji počele sa radom. Svi zainteresovani za naš Pokret mogu nam pristupiti popunjavanjem on-line pristupnice koja se nalazi na našem sajtu, kontaktirati nas telefonskim putem ili svratiti do naših kancelarija ili nam jednostavno poslati e-mail.

Karakteristika našeg pokreta jeste da su svi članovi u startu ravnopravni i autnomni u svom radu. Postoji sektor za projektni menadžment na primer ali insistiramo da ljudi samo predlažu projekte, da nauče kako se pišu i da ih jednostavno osposobima za neke naredne poslove. Da sami budu nosioci projekata i da pokušaju da zarađuju na tome. I sistem napredovanja je isti. Sve je zasnovano na dobrovoljnom zalaganju. Niko vas neće pritiskati da radite ali ako vi svakog dana posvetite deo vremena ličnom razvoju i razvoju Pokreta, naravno da ćete biti, da se laički izrazim, bolje kotirani ali će se i povećavati deo odgovornosti. I neki moj lični moto je “uspešni pojedinci čine uspešan Pokret”. Jer ja ništa neću dobiti time ako priču zatvorim sa još 2-3 člana. Takvi koncepti brzo padaju u vodu. Strpljiv rad, na duge staze, usavršavanje ljudi, zdravi i prijateljski međuljudski odnosi su recept koji garantuje uspeh.

Kao glavna ideja PEKS-a navodi se podizanje svesti građana o vrednostima kulture. Zbog čega je upravo kultura ključni faktor kada su u pitanju procesi posttranzicije i evrointegracije?

Možda kultura nije u rangu zakonodavne politike ili ekonomskih pitanja ali je svakako bitna u našem daljem razvoju bez obzira da li na kraju i postanemo članica Evropske unije ili ne. Tranzicija kao period je dovoljno teška sama po sebi i obično se u takvom periodu odbacuje ili stavlja po strani ono što nam nije preterano neophodno. Kultura je najčešće ta koja prva plati danak. Ja neophodnost podizanja svesti o kulturi često postavljam ljudima koji rade u školama. Pitam ih da li bar na 5 minuta porazgovaraju sa svojim đacima pre nego ih povedu na ekskurziju po Evropi. I svi kažu ne. E, zbog toga imate slučaj da vam se procentualno ogroman broj dece od cele ekskurzije seća samo prvih pola sata, sat od polaska i sat vremena pre nego što će stići kući. A sada to pitanje primenite i u svakodnevnom životu. Čemu proces i želja za evrointegracijama ako ne znamo šta će nam to omogućiti. Pričam naravno sa aspekta kulture. Ako je beli Šengen dobar zbog toga što sada možemo otići kod rodbine u Salzburg na par dana i jesti fenomenalne kobasice, onda bolje da taj isti Šengen nismo ni dobijali. Ali ako će nam on pružiti priliku da vidimo Mocartovu kuću, Alpske dvorce, način života itd. onda to već menja smisao. Upravo to je poenta. Upoznati mogućnosti koje vam donose evrointegracije ali u svim oblastima. Ne samo u privredi ili saobraćaju ili gde već. E to se kod nas pogrešno predstavlja. Evrointegracije su proces približivanja Evropskoj uniji, bolji standard, bolji uslovi rada, priliv kapitala i tu se priča zatvara. Ostale oblasti kao da ne postoje. Upoznati druge kulture znači naučiti nešto nove, primeniti pozitivne strane, promeniti praksu koja je loša, obogatiti sistem vrednosti. Sveje to može kultura u ovim vremenima. Ali to neko ne razume ili ne želi.

Na koji način je kultura u Srbiji godinama, pa i decenijama, po Vašem mišljenju, bila osujećivana?

Ne mogu se složiti da je kultura bila planski osujećivana. Kada bih to rekao slagao bih i sebe i vas ali i ukaljao rad mnogih umetnika sa ovih prostora koji su se borili za kulturu i u najtežim vremenima. Ali ono što mogu da kažem jeste da se uvek stavljala na poslednje mesto i da se često više smatrala moranjem nego potrebom. Počevši od škole gde vam je čitanje lektire bilo moranje a ne želja da obogatite svoje znanje, preko odlaska u pozorište, a i kasnije u životu. Problem kod ljudi je što za sve može da se nađe i novac i vreme sem za kulturu. A to je zato što smo tako naučeni i odgajani i što je kultura davno izopštena iz sistema vrednosti. Ali je zato u taj sistem uopštena politika. I ne zaboravite još jednu stvar, svih onih nesrećnih ‘90ih godina imali ste mnogo više kuturnog sardžaja na televiziji nego danas. Setite se “Koncerta u podne”, “Beokult”a ili “DIM”a na RTS-u na primer. I tada je bilo teško i kriza i šta ti ja znam ali je kultura imala svoje mesto u javnosti i to za sve generacije. Imali ste 3K koje skoro pa i postojao samo zbog kulture. Ali niste imali “reality show” i zadiranje u tuđe kuće, sobe i krevete. Danas smo time preplavljeni. Danas sistem vrednosti kroje kontrolisani mediji koji su samo i isključivo profitno orijentisani. Tako deca dobijaju lažne uzore, idole i onda se polako ceo sistem urušava.

Po jednom od članova u statutu PEKSa stoji promovisanje evropske kulturne baštine. Na koji način prevazići strah od gubitka kulturnog identiteta koji, složićete se, veliki broj ljudi u Srbiji gaji kada je u pitanju usvajanje standarda koji dolaze iz Evropske Unije?

Ovo pitanje se relativno često pojavljuje, bilo da se radi o nekom intervjuu ili da je u pitanju sastanak na kome se razmatra buduća saradnja sa Pokretom. Vidite, ljudi koji su okupljeni oko Pokreta imaju ideju da približe kulture drugih evropskih zemalja našim građanima,a ne da im nametnu njihov stil života. To što ćete u gradu, na dva-tri sata čuti dela Smetane ili Dvoržaka, upoznati folklor jedne zemlje ili pak samo pogledati galeriju slika iz svakodnevnog života nekog ko živi na vašem kontinentu ne predstavlja opasnost po gubitak sopstvenog kulturnog identiteta. Iskreno, ja bih voleo kada bi se neke stvari prepisale iz nekih razvijenijih evropskih zemalja ali to na žalost teško ide. Pre svega mislim na posećivanje muzeja, pozorišta, opere ali i na kulturu življenja i poštovanje prirode i okoline. Naš cilj zapravo i jeste da kroz upoznavanje drugih kultura shvatimo da svoju baštinu moramo negovati i čuvati, kako bi se i ona drugima prezentovala. Znate, ni mi je nismo dobili tek tako, već je ona rezultat tradicije i pažnje generacijama i vekovima unazad. Kada to shvatimo i kada se ne budemo stideli svog identiteta, neće biti nijednog standarda koji će to moći da izbriše. A strah ljudi je opravdan ali on dolazi iz ne znanja ili što je još gore iz loših interpretacija centara moći koji te standarde ne žele jer ih se boje zbog sopstvenih interesa.

U okviru projekta Coolville tokom meseca novembra prošle godine radili ste na čišćenju i uređenju jednog zemunskog parka i adaptaciji prostora za predstave i radionice. Kako je to bilo organizovano – ko su bili volonteri?

CoolVille je nešto što se kao ideja rodilo još tokom leta. Zemun je jako lep i pitom grad ali se bojim da nema baš puno mesta na kojima deca mogu svoje vreme provoditi na kvalitetan način, kroz igru i druženje. Budući da je nekoliko članova iz Zemuna, odlučili smo da nađemo mesto koje bi za Zemunce bilo posebno drago a na kome bi najmlađi mogli da provode svoje vreme. Izabrali smo parkić koji nosi ime po pokojnom gradonačelniku grada Beograda, Branku Pešiću. Na poslovima sređivanja parka su bili angažovani svi članovi Pokreta, a vremenom nam se priključivao i veliki broj volontera. Očistili smo park, betonirali, okrečili, obojili ali i svečano otvorili dečjom predstavom “Važno mi je da ti kažem” i radionicama eko-mode i gitare. Volonteri su bili osnovci koji žive u blizini. Bilo ih je svakoga dana između 30oro, 40oro. Prosto niste imali mesta u parku od vesele dece. Zaista je bilo sjajno. Mi smo sada već pravi drugari, često se i čujemo i planiramo šta sledeće da radimo zajedno. I to je čar ovog posla. Ne postoje te pare koje mogu da vam kupe osećaj zadovoljstva kada znate da se uradili nešto dobro čitavom društvu. Starije komšije su donosile osveženje, voće, a neki su sa setom pričali kako su se pre 30 i više godina tu igrali. To su stvari koje se ne mogu opisati. Ja često volim da kažem da CoolVille nije urađen bojom, parama i betonom, već jednim velikim srcem. Naravno, velika zahvalnost ide i Ministarstvu omladine i sporta i Građanskim inicijativama ali i neverovatnoj pomoći čuvenog i svetski priznatog scenografa i kostimografa Borisa Čakširana i njegove asistentkinje, glumice Jelene Stojiljković.

Kakvi projekti od strane PEKS-a nas očekuju u bliskoj budućnosti?

Pokret trenutno radi na pripremama projekta “Doživi Holandiju” koji će biti reaizovan krajem aprila i početkom maja meseca na temu promocije Kraljevine Holandije. Očekuje nas i simbolično obeležavanje prve godišnice rubrike “Na kafi sa…”, a u toku su pregovori oko organizovanja jednog letnjeg festivala za decu u Beogradu, koji bi trebalo da traje 7 dana. To je ono što će se dešavati u prvoj polovini godine. Nakon leta bi trebalo da zažive još 2 projekta na temu domaće kulturne baštine ali o njima ćemo pričati nekom drugom prilikom. Naravno, ne zaboravite da aktivisti Pokreta često ukazuju na probleme i izlaskom na ulice i uličnim performanisima, pa se tako nešto može očekivati već u narednom periodu.

Piše: Jasmina Slavica

Balkanska istraživačka mreža (BIRN), u saradnji sa Robert Boš fondacijom i Erste fondacijom, raspisala je šesti po redu konkurs u okviru programa „Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost“. Tema novog konkursa su Zajednice, a novinari iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Rumunije i Srbije i Kosova mogu da se prijave do 5. marta 2012. godine.

Od kandidata se očekuje da u okviru ovogodišnje teme istraže različite zajednice – političke, ekonomske, nacionalne, rodne, generacijske – i odnose između njih. Kandidati treba da pristupe temi ne samo u kontekstu svoje matične zemlje već i najmanje još jedne zemlje u regionu i Evropskoj uniji, kao i da izaberu pojave koje su važne i originalne.

Nezavisni žiri izabraće deset novinara, od kojih se očekuje da tokom programa istraže nominovane teme i napišu istraživačke ili analitičke članke koji će čitaocima dati uvid u pitanja o kojima mediji nisu dovoljno ili nisu uopšte izveštavali.

Deset priča, nastalih kao rezultat programa, biće objavljenо u relevantnim regionalnim i svetskim medijima.

Remzi Lani, direktor Albanskog instituta za medije i član žirija, opisao je program stipendiranja novinara kao „priču o uspehu“ i „priliku koju ne treba propustiti“.

Ovaj program nudi jedinstvenu priliku za detaljno, sveobuhvatno izveštavanje o prilikama u vašoj zemlji i van nje. Isto tako, stipendistima nudi mogućnost da se sretnu sa kolegama i profesionalcima u ovoj oblasti iz cele Evrope, kaže Remzi Lani.

Deset izabranih novinara dobiće stipendiju u iznosu od 2.000 evra, sredstva za putne i istraživačke troškove u iznosu do 2.000 evra i priliku da prisustvuju seminarima u Beču i Skoplju. Pored toga, najbolja tri članka, po izboru žirija sastavljenog od medijskih profesionalaca, dobiće nagradu od 4.000, 3.000 i 1.000 evra.

Detaljne informacije o ovogodišnjoj temi, formularu za prijavu i smernicama mogu se naći na: http://fellowship.birn.eu.com/en/fellowship-programme/topic-2012-communities.

Za više informacija obratite se Dragani Žarković Obradović, menadžeru programa stipendija BIRN.

Gospodar Jevremova 47/III

11 000 Beograd, Srbija

Tel./faks: +381 (0)11 6 5555 91,

Мejl: fellowship@birn.eu.com

U skupštinsku proceduru stigao je Predlog zakona o obrazovanju odraslih Vlade Srbije kojim se prvi put posebnim zakonskim propisima uređuje ova oblast.

Predlog zakoma podrazumeva da se odbrazovanje odraslih sprovodi kroz formalne i neformalne programe, odnosno osnovne i srednje škole, ali i druge različite ustanove.

Zakonski predlog promoviše princip celoživotnog učenja, a cilj mu je i da umanji siromaštvo i pospeši mogućnosti za zapošljavanje.

Pored osnovnih i srednjih škola obrazovanjem odraslih se mogu baviti i druge ustanove, javne agencije, javna preduzeća, Nacionalna služba za zapošljavanje, agencija za zapošljavanje, privredno društvo, preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Programe mogu organizovati i preduzetnici, zanatlije, sindikalne organizacije, udruženja, narodni univerziteti i centri za učenje stranih jezika ili informacionih tehnologija.

Obrazovanjem odraslih mogu se baviti i centri za obuku vozača, privredna komora, centar za karijerno vođenje i savetovanje, udruženja poslodavaca, kulturno-obrazovni centar, kao i domovi kulture.

Kao razlog za usvajanje zakona navodi se nepovoljna obrazovna struktura stanovništva Srbije.

Prema podacima Popisa iz 2002. godine, 5,7 odsto stanovništva, ili više od 357.000 stanovnika starijih od 15 godina nema završen nijedan razred osnovne škole, dva odsto populacije ima od jedan do tri razreda osnovne škole, 14,2 odsto ima završenih između četiri i sedam razreda osnovne škole, a oko 23,9 odsto stanovnika ima završenu samo osnovnu školu.

Statistika pokazuje i da 45,7 odsto stanovnika Srbije, ili oko 2,9 miliona, ima stečeno samo osnovno obrazovanje, ili i manje od toga.

Srednje obrazovanje ima oko 2,6 miliona stanovnika ili 41,1 procenat.

Stručnjaci prognoziraju da će najnoviji rezultati prošlogodišnjeg popisa pokazati još lošiju sliku.

Izvor: B92

Već par godina aktuelna tema održivog razvoja zanima kako mlade tako i kompanije. U projektu studentske organizacije AIESEC ,,Odgovorni mladi, održiva budućnost” mladi imaju priliku da razmišljaju održivo i svojom idejom uz pomoć kompanija promene određeni aspekt društva. Tokom četiri godine, koliko ovaj projekat postoji, studenti su se aktivirali i pisanjem projekata unapređivali sebe, a sa ciljem da svojim radom pomognu zajednici. Povodom ovog AIESEC-ovog projekta razgovaramo sa PR menadžerom Oliverom Ivanović.

Na čega se sve može odnositi pojam “održivost“?

Održivost je širok pojam koji se može primeniti na gotovo sve oblike života na Zemlji, od lokalne do globalne razmere i kroz različite vremenske periode. Kako se ljudska populacija na Zemlji povećavala, prirodni ekosistemi su nazadovali, a promene u ravnoteži prirodnih ciklusa imale su negativan učinak kako na ljude tako i na ostala živa bića.

Načini održivog življenja mogu poprimiti mnoge oblike: npr. ekosela, ekoopštine i održivi gradovi, ekonomski sektori – zelena gradnja, održiva poljoprivreda ili radne prakse – održiva arhitektura, zelene tehnologije, obnovljiva energija.

Koji su po Vama glavni prioriteti u smislu održivosti kada je Srbija u pitanju?

Srbija je, po mnogim pokazateljima održivog razvoja veoma loša. Srbija koristi samo 30% potencijala obnovljivih izvora energije, energetski je neefikasna, a sa 138 kilograma industrijskog otpada na 1.000 dolara bruto domaćeg proizvoda Srbija je na vrhu lestvice najvećih zagađivača. To bi se moglo rešiti, na primer, propisivanjem visokih cena za otpad.

Na konkursu mogu učestvovati mladi od 18 do 29 godina – da li postoje još neki uslovi za učešće? Da li se mora imati neko predznanje iz projektnog menadžmenta?

Na konkursu mogu učestvovati  udruženja (udruženja koja imaju članove mlade od 18 do 29 godina starosti) registrovana na teritoriji Republike Srbije. Takođe može učestvovati grupa pojedinaca (3 ili više pojedinaca). U ovom slučaju grupa pojedinaca će imati obavezu da registruje svoje udruženje nakon objavljivanja rezultata. Budžetom će biti predviđeni troškovi osnivanja udruženja.

Što se tiče projektnog menadžmenta, predznanje nije nepohodno, zajedno sa članovima našeg tima će proći sve neophodne edukacije.

Možete li nam navesti neke od kompanija koje sprovode projekte ka održivom razvoju?

To su pre svega, Coca Cola Hellenic, koja je nas partner na ovom projektu, takođe Ernst&Young, Banka Intesa, Strawberry energy, Cementna industrija Srbije, i druge.

Tokom februara i marta AIESEC će organizovati seminare u Nišu, Novom Sadu, Valjevu, Kragujevcu, Subotici i Beogradu na kojima se učesnici konkursa mogu informisati o tome kako da napišu projekat. Kako su osmišljeni ti seminari i ko će ih voditi?

Seminari su osmišljeni tako da mladi što više nauče i saznaju o održivom razvoju, i na seminarima će biti održan niz edukativnih radionica. Sve seminare držaće 4 praktikanta iz inostranstva, takođe studenti.

Zbog čega je volonterizam mladih toliko bitan za održivi razvoj društva?

Veoma je bitno uključiti mlade, srednjoškolce i studente, edukovati ih i širiti svest o održivosti, jer ipak budućnost ostaje na mladima.

Piše: Jasmina Slavica

London School of Commerce je međunarodno priznat fakultet, koji pored studiranja u Londonu od 2010. godine nudi mogućnost studiranja u Beogradu. Tako smo u ime svih onih koji razmišljaju o tome koji fakultet da upišu, a voleli bi da se bave menadžmentom, biznis i informacionim tehnologijama, razgovarali sa marketinškim menadžerom LSC-a, Gordanom Žakulom.

Koje su prednosti studiranja na fakultetu London School of Commerce u odnosu na druge fakultete u Srbiji koji se takođe bave biznisom, menadžmentom i informacionim tehnologijama?

Ž.G. Londonska poslovna škola (London School of Commerce) donosi znanje, programe, svetski priznate profesore i u celom svetu važeću diplomu britanskog državnog univerziteta – University of Wales u Srbiju. Ova britanska škola je otvorila svoj fakultet u Beogradu i ne morate nigde da idete da biste stekli savremeno obrazovanje.

U pitanju su studijski programi osnovnih i master studija u Beogradu sa više dodiplomskih i postdiplomskih programa, čiji su programi identični sa britanskim programom, a predavanja vode predavači sa britanskog univerziteta, a ista se održavaju u Novom Beogradu.

Takođe, LSC pruža studentima mogućnost da ostvare svoje obrazovne ciljeve unutar isplativog i kratkog vremenskog okvira. Školarine za sve LSC programe su izuzetno konkurentne. Školarina obuhvata apsolutno sve troškove koje student može imati vezano za fakultet u toku celog trajanja programa. Konkretno, školarina uključuje sve troškove registracije i prijema studenta, predavanja, seminare, korišćenje fakultetske biblioteke, prezentacije, kao i sve administrativne troškove, takse i naknade koje se plaćaju univerzitetu u Londonu.

LSC je fakultet akreditovan od strane BAC. Diploma je dakle priznata u svetu. Možete li reći nešto o samoj akreditaciji?

Ž.G. Tako je. Za razliku od svih domaćih visokoobrazovnih institucija svršeni diplomci ove škole dobijaju globalno akreditovanu britansku državnu univerzitetsku diplomu po internacionalno priznatom MBA programu kada su u pitanju master studijski programi i Bachelor diplomu za osnovne studije. Pri tome imate mogućnost plaćanja školarine u ratama.

S obzirom na strane predavače, studira se isključivo na engleskom jeziku. Da li se nivo jezika na neki način proverava ili se prilaže neki sertifikat?

Ž.G. Da, postoje dva nivoa provere jezika i to u vidu intervjua sa profesorima iz Londona koji tako proveravaju njihovo znanje, a za transfer u London potreban je položen IELTS, dok za Beograd to nije potrebno.

Šta se sve nudi od studijskog programa?

Ž.G. U zavisnosti od sklonosti možete da birate između finansija, menadžmenta i biznisa, te naravno da se usavršavate na polju informacionih tehnologija, kao i MBA for Executives, a koliko ova institucija ide ispred konkurencije govori podatak da je studentima omogućen pristup, verovali ili ne preko 70.000 online materijala.

U okviru studijskog programa LSC nudi ubrzane i part-time kurseve. Kome su namenjeni ti kursevi i kako je to organizovano?

Ž.G. LSC nudi ubrzane i part-time programe, omogućavajući MBA studentima da lako uklapaju svoje poslovne obaveze sa studiranjem. Osnovne studije traju tri školske godine odnosno 6 semestara.

Na koje veštine se stavlja akcenat?

Ž.G. Jedan od osnovnih ciljeva ovakvog obrazovanja je i razvijanje sposobnosti za timski rad zbog ispunjenja zajedničkog cilja integracijom lične inicijative i grupne

kooperacije, zatim razvijanje sposobnosti efektivne komunikacije i efikasnosti u radu sa klijentima, korisnicima i kolegama, kako verbalne tako i tekstualne, upotrebom odgovarajuće terminologije, kao i razumevanje potrebe za kontinualnim učenjem u toku čitave karijere.

S obzirom na to da fakultet nudi studiranje po najvišim standardima sa  najsavremenijim metodama, da li na neki način ohrabrujete Vaše buduće studente da posle fakulteta grade svoju karijeru ovde?

Ž.G. Decenijama unazad kod nas se priča o „odlivu mozgova“ iz Srbije, a prema statistici prošle godine smo se pomerili na još lošije mesto, 136. od ukupno 139 zemalja. Prošle godine, iza Srbije su ostale jedino Svazilend, BiH i Kirgizija.

Međutim ipak postoji rešenje za pitanje kako u Srbiji dobiti istinski solidno obrazovanje, pri tom priznato u svetu. Ako samo malo potrazite na internetu, videćete da je to moguće.

Misija London School of Commerce-a je da doprinese obrazovnom, kulturnom, ekonomskom i socijalnom napretku Srbije, obezbeđujući napredne osnovne i diplomske akademske studije iz oblasti ekonomije i poslovanja.

Studenti koji upisuju fakultet u Beogradu imaju mogućnost da svoje studiranje nastave u nekom drugom gradu. Možete li reći nešto više o samom transferu i kako je to organizovano? Kako teče proces oko dobijanja vize?

Ž.G. Ukratko, ne morate nigde ići  da biste stekli kvaliteno obrazovanje, samo malo ispitajte ponudu i videćete da je moguće studirati pod parolom „Upiši lokalno – studiraj globalno“. I sve to po pristupačnoj ceni koja je ekvivalentna ostalim studijskim programima u Srbiji. Parola „studiraj globalno“ bukvalno to i predstavlja. Bez bilo kakvih dodatnih troškova i administrativnih poteškoća možete se u svakom trenutku prebaciti u bilo koji LSC kampus širom sveta.

Studentima je omogućeno da prebace kredite sa jednog fakulteta na drugi, pa da na taj način završnu godinu studija ili poslednji semestar nekog od programa završe u Londonu, Kuala Lumpuru ili Kolombu.

Piše: Jasmina Slavica

Muhamed Mešić svakako spada u red najvećih poliglota koje su rođene na Balkanu. Ovaj rođeni Tuzlak, koji živi u Beču, ume da govori čak 67 jezika.

Muhamed Mešić tuzlanski vunderkind je pravnik, hebreist, japanolog i jezički genije. U svom rodnom gradu već sa 16 godina bio je gradski odbornik.

Čini se neverovatnim, ali sa svojih 28 godina ovaj tuzlanski vunderkind govori 67 jezika!

Kako je rekao, u poslednje vreme imao je priliku “zabavljati” se gruzijskim i korejskim, popraviti svoj rumunski i jezik tvi koji se govori u Gani.

Takođe, naučio je osnove karaimskog, jezika sličnog turskom, koji danas govori zanemariv broj ljudi.

Mogu da se sporazumem na 67 stranih jezika, ne računajući ove “domaće”, ali uključujući i austrijski znakovni jezik, kojim se koriste lica s oštećenim sluhom.

Ali, to je daleko od toga da govorim, tečno, toliki broj jezika. Nivo poznavanja nekog jezika zavisi od toga koliko često mogu da ga primenim. Pre nekoliko dana dobio sam nalaz stručnog veštaka geologa na estonskom, pa mi je sada u glavi ostala estonska terminologija o glini, ilovači, krečnjaku iz Ordovika - priča Mešić.

Učenje jezika Mešić smatra organskim procesom koji zavisi od toga zašto i kako se uče. Najbitnije je osloboditi se straha od učenja.

On je nakon završenog Pravnog fakulteta ostao da živi u Beču, gde radi kao vođa pravnog odeljenja u velikoj građevinskoj firmi.

Izvor: Dnevni avaz

Postupak nostrifikacije stranih diploma radi nastavka školovanja u Srbiji, ubuduće će biti mnogo brži i jeftiniji. Izradom novog Pravilnika i Zakona, neće se događati da kandidat na jednom univerzitetu bude odbjen, a da mu drugi prizna diplomu.

Složeni proces nostrifikacija diploma uskoro bi trebalo da postane daleko jednostavniji. Izradom novog Pravilnika i Zakona neće se više događati da kandidat na jednom univerzitetu bude odbjen, a da mu drugi prizna diplomu. U protekle četiri godine, na Univerzitetu u Beogradu od 1.200 zahteva samo 12 je bilo negativno rešeno.

Za nostrifikaciju diplome američkog Lejk Forest Koledža Uroš Maksimović čekao je godinu i po dana. Prvo se, kaže, bezuspešno, obratio Ekonomskom fakultetu.

Potom je pokušao da nostrifikuje diplomu na Fakultetu političkih nauka, budući da su se njegovi položeni ispiti ticali međunarodne ekonomije i međunarodnih odnosa, gde je, takođe, bio odbijen i upućen na Rektorat Beogradskog univerziteta gde su mu nostrifikovali diplomu kao kombinaciju ta dva fakulteta.

Ne mali problem je i veliki broj studijskih programa. Za master studije u Evropi postoji njih 500. Neke su specijalizacije, dok druge vode ka doktorskim studijama.

Prodekan Ekonomskog fakulteta prof. Branislav Boričić kaže da taj proces nije lak, jer mnogi studijski programi naših fakulteta nisu do te mere kompatibilni sa studijskim programima u zemljama u inostranstvu.

Narednih meseci trebalo bi da bude gotov pravilnik, a potom i Zakon o priznavanju kvalifikacija u cilju zapošljavanja i regulisanih profesija.

Po usvajanju Zakona, formira se centralna komisija na nivou Republike, pa bi postupak priznavanja diploma bio mnogo brži.

Prorektor Univerziteta u Beogradu prof. Neda Bokan obajšnjava da su do sada kandidati mogli formalno da traže priznavanja ili nostrifikaciju diploma na više univerziteta pri čemu jedan univerzitet ne bi priznavao diplomu, dok bi je drugi priznavao.

U narednom periodu, kada se usvoji ovaj Zakon, problem nostrifikacije diploma biće rešen na jedinstven način, radi prava na rad, zato što pravo na rad treba da bude u jednoj državi na isti način rešeno, kaže  Bokanova.

Ali pre toga, zakonom bi trebalo regulisti nacionale okvire kvalifikacija i sa njima uskladiti listu zanimanja. Time bi se usaglasila akademska i profesionalna zvanja kako bi se lakše formiralo tržište rada i radne snage na evropskom nivou

Izvor: RTS

Novosađanin Daniel Erdeg (23) napravio je kratki video-film „Novi Sad u pokretu”, koji je uhvatio duh i ritam života vojvođanske prestonice.

Za klip koji traje manje od četiri minuta, ovaj apsolvent finansijske matematike na PMF-u upotrebio je 23.000 fotografija Novog Sada. Ovaj film je pobedio na konkursu „Moj Novi Sad“.

Iako studiram prirodnu nauku, oduvek me je zanimala umetnost, naročito snimanje filmova. Želeo sam da napravim film o gradu već duže, a kada se pojavio konkurs za film „Moj Novi Sad“ krajem prošle godine, to je ubrzalo moje planove - kaže Erdeg.

On kaže da su mu u snimanju polazna tačke bila razmišljanja njegovih prijatelja.

Pre snimanja sam zamolio prijatelje da mi mejlom pošalju njihovu asocijaciju na Novi Sad, na osnovu kojih sam odredio destinacije koje ću slikati – kaže ovaj student.

Materijal za snimanje prikupljao je nedelju dana, a većina fotografija napravljena je tokom leta.

Ujutru bih otišao na određenu destinaciju, postavio kameru i namestio da slika svakih pet sekundi tokom određenog perioda, u toku jednog dana. Zatim sam to radio i na svim ostalim lokacijama. Sa takvim fotografijama se postiže ubrzan efekat, od jutra do mraka. Za ceo projekat mi je bilo potrebno nedelju dana – kaže naš sagovornik.

Izvor: 24 sata

Kada bi im informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) bile dostupnije, slepima bi bilo  lakše da se obrazuju i socijalno integrišu.

Zapošljavanje, školovanje i kretanje po javnim površinama su za svakog čoveka bez zdravstvenih problema jednostavne stvari, ali za oko 12.000 slepih i slabovidih osoba u Srbiji to je težak zadatak. Država je donela niz zakona kako bi olakšala život osobama sa invaliditetom, ali njihova primena nije dobra, te je položaj invalida u društvu i dalje nezavidan.

Slabovidost ili slepilo najčešće je posledica dijabetesa, degeneracije makule, glaukoma ili povreda. Kod većine se javlja u trećoj životnoj dobi, i kada se kaže da ih je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) 300 deluje da nema mnogo nezaposlenih sa tim problemom.

Slika nezaposlenosti deluje povoljno zato što se vid najčešće gubi u starijem životnom dobu. Više od 50 odsto slepih i slabovidih stariji su od 30 godina. Oni se teško zapošljavaju, pogotovo poslednjih 20 godina. Takođe se teško školuju u običnim školama, jer im država ne obezbeđuje adekvatnu stručnu i tehničku pomoć. Nemaju odgovarajuće udžbenike, dovoljno stručnjaka za rad sa njima, niti elektronskih pomagala, tvrdi Dragiša Drobnjak, sekretar Saveza slepih Srbije.

Mogućnosti za zapošljavanje osoba koje imaju problem sa vidom veoma su ograničene. Najviše njih se zapošljavaju kao telefonisti u kol-centrima ili kao fizijatri-maseri, jer za te profile postoje škole u Srbiji. Oni koji su fakultetski obrazovani rade u narativnim delatnostima kao pravnici, profesori filozofije, istorije… Dosta njih radi i u udruženjima slepih.

Još jedan problem, objašnjava Drobnjak, leži u nedovoljno uređenom fizičkom i socijalnom okruženju zbog čega se slepi i slabovidi otežano kreću po javnim površinama i prostorijama, nemaju dovoljno reljefnih staza, zvučnih semafora, informacija na Brajevom pismu i servisa za pomoć personalnih asistenata. Iz tih razloga najčešće greše kod finansijskih transakcija.

U Savezu kažu da su veoma zadovoljni donetim zakonima iz te oblasti, posebno Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji, Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom i Zakonom o zabrani diskriminacije, ali da se ti zakoni ne primenjuju.

Osobe sa određenim hendikepom pokazuju veliko interesovanje za rad na internetu i čak 71 odsto koristi pomagala i programska rešenja (asistivne tehnologije). Kada bi im informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) bile dostupnije, bilo bi im lakše da se obrazuju i socijalno integrišu, potvrđuje  istraživanje “Stavovi osoba oštećenog vida u vezi sa korišćenjem interneta i asistivnih tehnologija u Srbiji” profesorke dr Gordane Milosavljević i mr Slađane Andrejić sa Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu.

Asistivne tehnologije i elektronsko obrazovanje od ključne su važnosti u procesu osnovnog obrazovanja za razvoj kognitivnih sposobnosti osoba sa oštećenim vidom. Svaki četvrti ispitanik sa potpunim oštećenjem vida i svaki treći sa delimičnim oštećenjem koristi internet, tvrdi mr Slađana Andrejić.

Te tehnologije najviše koriste u školi “Veljko Ramadanović” u Zemunu, koju  pohađa 158 predškolaca, osnovaca i srednjoškolaca oštećenog vida. U računarskom kabinetu sa audio – bibliotekom i multimedijalnom bibilotekom snimaju se zvučne knjige i štampaju na Brajevom pismu. Takođe  koriste elektronsku ruku, govorni softver (čita sve što je na ekranu), a imaju i nove senzorne sobe bogate elementima za razvoj svih čula. U tim sobama koriste fluorescentno svetlo za vežbe koordinacije i ravnoteže.

Interaktivna tabla je deci od velike pomoći. Uz pomoć nje pojačavamo boje, sliku ili zvuk. Pojedine delove slike na takvoj tabli moguće je dodavati pritiskom na tablu, osetiti miris cveta dok ga dodirujemo ili dodavati svetlost…Cilj nam je da reljefne crteže koje već koristimo povežemo sa interaktivnom tablom, objašnjava profesorka Sandra Grujičić.

Tokom sledeće godine, kako je najavila državna sekretarka za Digitalnu agendu Jasna Matić, specijalne škole će dobiti računare sa specijalnom opremom potrebnom za osobe s posebnim potrebama kako bi imali sve ono što imaju njihovi vršnjaci u Srbiji i širom sveta i postali uspešni ljudi.

Branka Eškirović sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu kaže da je na svetskim izložbama videla mnogo pomagala koja su od velike koristi slabovidima, ali da su problem kod nas visoki porezi na prenos sredstava IKT i skupe organizacije izložbi na kojima bismo mogli videti neke od tih aparata.

Govorni softver “anReader” postoji već nekoliko godina i  pretvara ćirilični i latinični tekst u govor. Sintezu vrši spajanjem najpogodnijih segmenata iz velike govorne baze. Od velike je pomoći na predavanjima profesoru dr Vladi Deliću sa Tehničkog fakulteta u Novom Sadu. Ono na čemu sada radi profesorov tim jeste prevođenje govora u tekst.

Prednosti govorne komunikacije čovek–mašina su što nije potrebno koristiti ruke i oči, što je omogućen pristup iz daljine, i što su uređaji sve manji. Međutim, problem je nedostatak prirodne intonacije i emocija prilikom prevođenja teksta u govor. Nema pauze iza svake reči, zbog čega nekada rečenice zvuče besmisleno, otkriva profesor Delić.

Profesor Delić je najavio i povezivanje audio – biblioteke za slepe i slabovide na širi bibliotički sistem u Srbiji, kako bi uz pomoć korisničke aplikacije i interneta imali veći izbor knjiga na korišćenje.

Za dve godine će biti završen robot koji će moći da isčitava knjige i novine, da podseća korisnika da treba da uzme terapiju, da mu pravi društvo i vrši nadzor. Govorne komande u “pametnim kućama” takođe su jedan od planiranih projekata. Iako već postoje “pametne kuće”, u Srbiji nema tako integrisanih da njima upravlja govor. Još jedna od stavki koja bi trebalo da olakša život slabovidima je titl domaćih TV emisija za one koji ne čuju, ili prevođenje teksta u govor na pametnim telefonima.

Takve tehnologije omogućavaju ravnopravnost u obrazovanju i omogućavaju samostalno informisanje za slepe. Zakon to omogućava, ali je bez više takvih tehnologija to mrtvo slovo na papiru, kaže Delić.

Izvor: Akter Online