„Fabrika znanja“, u organizaciji kompanije Comtrade, biće otvorena danas u tehnološkom centru te kompanije (Savski nasip 7) i trajaće do 10. septembra. Na skupu će gostovati IT stručnjaci, predavači iz uglednih svetskih kompanija, poslovni ljudi i zvaničnici iz država u regionu. Posetioci će moći da prisustvuju predavanjima, prezentacijama softverskih rešenja i stručnim okruglim stolovima. Biće dodeljene i nagrade za najbolju softversku ideju na konkursu „Right Click”.

Više informacija na: www.fabrikaznanja.com.

Unija evropskih federalista Srbije raspisala je konkurs za prikupljanje radova za svoj godišnjak “60 godina Šumanove deklaracije - od prvih koraka ka federaciji u Evropi”.

Konkurs je otvoren za sve istraživače iz oblasti društvenih i humanističkih nauka -instituta, univerziteta, NVO, istraživačkih centrara, kao i studente poslediplomskih studija u ovim oblastima.

Detalji konkursa

Uređivački odbor trenutno prima priloge koji se tiču neke od sledećih tema:
-Istorija evropske integracije;
-Federalistički elementi u Šumanovoj deklaraciji;
-Ličnost i delo Roberta Šumana i ostalih „arhitekata evropskog ujedinjenja”;
Dometi evropske integracije;
Elementi federalnog uređenja u strukturi i funkcionisanju Evropske unije;
-Mesto i uloga Srbije i regiona Zapadnog Balkana u Evropi;
-Savremeni izazovi evropske integracije.

Prilozi bi trebalo da budu između 30.000 i 40.000 karaktera i treba da uključuju rezime od otprilike 200 reči, kao i kratku biografsku fusnotu o autoru. Prilozi moraju biti usaglašeni sa Uputstvom za autore, dodatih ovom konkursu.

Urednici će uzeti u obzir samo materijal koji odgovara sledećim osnovnim zahtevima:

* Prilog mora biti originalan;
* Prilog mora biti neobjavljen do tada;
* Rukopis mora biti otkucan u fontu Times New Roman, veličina 12 (fusnote veličine 10), prored 1½;

Rukopis će pregledati urednici izdanja. Urednici zadržavaju pravo da izmene rukopise tako da ih upodobe stilu i formatu izdanja, da unaprede preciznost, eliminišu eventualne greške i nejasnoće.

Rok za konkurisanje: 01.11.2010.

Prilozi bi trebalo da budu upućeni e-mejlom na adresu godisnjak@uef.rs , sa naznakom Godišnjak 2010.

Tekst konkursa mozete naci na sajtu: http://uef.rs/materijal/dokumenta/uef_konkurs_godisnjak.pdf

]]> http://master.rs/raspisan-konkurs-za-stipendije-uef-a/3241/feed/ http://master.rs/do-presude-suda-svi-profesori-imaju-ista-prava/3234/ http://master.rs/do-presude-suda-svi-profesori-imaju-ista-prava/3234/#comments Wed, 01 Sep 2010 14:44:35 +0000 master http://master.rs/?p=3234 Ministar prosvete Žarko Obradović izjavio je danas, povodom aktuealizovanja afere ‘Indeks’ u Kragujevcu, da ostaje pri ranijem stavu da svi profesori imaju ista prava kao i ostali dok sud ne donese presudu. Ukoliko unutar kolektiva postoje neki problemi, neko od nastavnika smatra da nije izabran u skladu sa aktima fakulteta postoji prosvetna inspekcija koja će [...]]]>

Ministar prosvete Žarko Obradović izjavio je danas, povodom aktuealizovanja afere ‘Indeks’ u Kragujevcu, da ostaje pri ranijem stavu da svi profesori imaju ista prava kao i ostali dok sud ne donese presudu.

Ukoliko unutar kolektiva postoje neki problemi, neko od nastavnika smatra da nije izabran u skladu sa aktima fakulteta postoji prosvetna inspekcija koja će na zahtev bilo kog profesora proveriti stanje, a i na samim fakultetima postoji sud časti tako da ima rešenja da se na više načina utvrdi stanje, rekao je Obradović novinarima u Kragujevcu.

Ministar je naglasio da se dešava i na drugim fakultetima da neko od profesora ne bude reizabran kao i da su razlozi za to razni zbog čega se ne može davati ocena dok se sve činjenice ne utvrde.

Pojedini profesori Pravnog fakulteta u Kragujevcu, poput asistenta Zorana Čvorovića, tvrde da se optuženi u aferi “Indeks” obračunavaju sa kolegama koji svoju profesiju obavljaju valjano i časno i koji se suprotstavljaju bezakonju.

Na sednici veća, zahvaljujući glasovima devetoro profesora optuženih u aferi ‘Indeks’ nisam reizabran, jer sam kritikovao bezakonje na fakultetu”, izjavio je ranije novinarima Čvorović, dok uprava fakulteta to demantuje i navodi “da je reč o političko-verskom delovanju.

U aferi “Indeks” optuženo je 87 osoba, od čega su 22 profesora koji se terete za 159 krivičnih dela uzimanja i davanja mita za upisivanje ocena bez polaganja ispita, a sudski postupak se više od tri godine vodi pred Višim sudom u Smederevu.

Profesori Pravnog fakulteta koji su optuženi u toj aferi rukovode tom visokoškolskom ustanovom, a jedan od njih obavlja funkciju dekana.

Izvor: Blic

Koliko mladih ljudi poznajete iz svoje bliže ili dalje okoline koji su u situaciji da studiraju bilo šta samo da bi se studiralo? Malo ili mnogo - svejedno je, ali činjenica je da takvih ljudi ima i da će ih najverovatnije uvek biti, kadgod o obrazovnom usmeravanju budu odlučivali faktori koji zanemaruju nečije prirodne, skrivene ili neskrivene, talente. U takvoj situaciji dugo se nalazio i V. Z. (37), koji nam priča o svom interesantnom i neobičnom karijernom putu.

No, u vreme najtežih političkih okolnosti bivše SFRJ, nakon završene Vukovarske Gimnazije, V. Z. sa roditeljima dolazi u Novi Sad i upisuje elektrotehniku, ali ubrzo ostaje bez motiva da se zaista posveti studiranju. Stoga za par godina menja fakultet, upisuje ekonomiju, da bi iz istog razloga prešao na Višu Ekonomsku Školu, shvatajući da vreme prolazi i da bi bilo dobro nešto od započetog ipak završiti.

U međuvremenu, V. Z. se u rekreativne svrhe bavi tenisom, koji mu je još odmalena bio jedan od najdražih načina provođenja slobodnog vremena. U vezi s tim, sasvim slučajno, jedan poznanik iz Borova ga poziva da trenira njegovu ćerku par meseci (iako nema nikakvu diplomu trenera), što će se ispostaviti kasnije kao odličan potez. “Tada sam shvatio da bih mogao da budem trener tenisa i da živim od toga, pa sam brže-bolje počeo da se raspitujem o tome koja škola je najbolja za moju struku.”- kaže V. Z.

Kako si odlučio koju školu da upišeš?

V. Z. Konsultovao sam se sa nekoliko kolega iz Vukovara, koji su mi preporučili beogradsku Višu školu za sportske trenere, gde rade stručnjaci na svetskom nivou…naravno, upisao sam tu školu - smer za trenera tenisa.

Kako izgledaju te studije i koliko traju?

V. Z. To je privatna škola pri beogradskom DIF-u, studije traju dve godine. Predavanja nisu bila obavezna, ali su meni bila isuviše zanimljiva da bih bilo šta propuštao. Prva godina je opšteg karaktera, kao na DIF-u, ali vezana isključivo za tenis. U pitanju je širi kontekst, što može biti izuzetno korisno na terenu; tu su predmeti poput fizionomije, psihologije, sociologije itd.

Nakon studija si radio par godina ovde, a zatim si otišao u inostranstvo. Kako je tekao taj proces i šta te je ,,odvuklo” napolje?

V. Z. Da, dve godine sam radio u jednom klubu blizu DIF-a u Beogradu, ali nisam bio naročito zadovoljan, hteo sam da napredujem, ali za to nisam imao uslova. Zato sam krenuo svakodnevno da pretražujem na internetu neku bolju priliku, to jest, posao u inostranstvu…i tako sam uplaćivao svakog meseca oko dvadesetak dolara da bih imao pristup oglasima na sajtovima tipa tennis.jobs.com. Ubrzo zatim sam aplicirao za jedan posao u Berlinu, zakazao sam intervju, i za nedelju dana otišao u Berlin, uradio probni trening i dobio posao.

Kako je izgledalo raditi kao trener u Berlinu ?

V. Z. E, sad, dok sam radio u Berlinu, bio sam pod nadzorom jednog Amerikanca, glavnog trenera, koji je bio odličan, od koga sam mnogo naučio i zbog koga sam jako puno napredovao kao trener. Nedugo zatim sam shvatio da ako želim još više da napredujem, ne bih trebalo da ostanem tamo. Naime, smetalo mi je što nisam imao dovoljno slobode pri treniranju svoje dece, želeo sam da primenim neke svoje metode, ali je glavni trener insistirao da se apsolutno sve radi na isključivo njegov unapred predviđen način, pošto je hteo da licencira svoje treninge, što je čest slučaj kod trenera u inostranstvu. To me je pomalo gušilo, pa sam zato opet počeo da tragam po internetu za novim poslom…ubrzo sam konkurisao u Hong Kongu, poslao svoj CV, ali sam bio odbijen. Inače, Hong Kong važi za jedno od najboljih mesta na svetu što se tiče moje struke, tako da je tada bio neostvareni san i bilo mi je jako krivo što nisam uspeo da dobijem taj posao.

Sada treniraš decu u Hong Kongu i kažeš da si prezadovoljan i da obožavaš svoj posao. Možeš li reći nešto više o tome kako si došao do takve zavidne pozicije?

V. Z. Da, dok sam radio u Berlinu, desilo se da sam se jednom požalio kolegi iz Hong Konga da baš nisam naročito zadovoljan načinom rada glavnog trenera, a ovaj me je drugom prilikom sasvim spontano pomenuo u jednom razgovoru sa ljudima iz Hong Konga, koji su baš tada tražili trenera, pa je usput pomenuo da sam dobar, iako nije bio lično upoznat sa mojim radom. Ovaj put sam konkurisao i dobio posao, nakon čega sledi bajka. Kad sam stigao u Hong Kong, odmah su mi dali da radim sa 60 dece, dali su mi potpunu slobodu ali i ogromnu odgovornost, ja sam bio ekspert koga su tražili, dali su mi puno poverenje; inače, tamo stručnjaci uvek dolaze sa strane, jer oni sami nemaju dobar trenerski kadar.

Šta je najbolje što bi istakao u svom poslu?

V. Z. Najbolje mi je to što mene tamo sva ta deca vole. Inače, godinama sam radio na tome kako da pristupim deci, kako da gledam iz njihovog ugla. Prošao sam, takođe, jedan odličan kurs iz komunikacije, koji mi je izuzetno pomogao. Mogu slobodno da kažem da mi u poslednje dve godine ni jedno jedino dete nije napravilo problem, umem da radim i sa onima koji važe za problematične.

Stvar je u tome što se nikad ne postavljam iznad dece, kao da sam ja tu neki šef. Uvek sam izuzetno fer, pravila postavljam na početku - i sam ih poštujem, što je najbitnije. Nikada ne ulazim u konflikt, jer stavljam pravila igre na prvo mesto, ko ih prekrši, izlazi iz igre - vrlo jednostavno.

Piše: Jasmina Slavica

Da li se kvalitet visokoškolske ustanove meri prema tome - da li je državna ili privatna?
Kako razbiti predrasude da se na privatnim fakultetima školuju samo oni koji imaju da plate diplomu?

To su neka od tema planiranih za konferenciju nazavanu “Kvalitet studija na privatnim i državnim fakultetima” na kojoj će 15. septembra stavove sučeliti predstavnici akademskih ustanova u Srbiji i Ministarstva za prosvetu, ali i sadašnji i budući studenti.

Izvor: RTV

Kako studiranjem popraviti šanse da se dođe do boljeg posla. Kojim putem stići do diplome Bečkog univerziteta? Da li fakultetska diploma nekog stranog Univerziteta povećava šanse za dobijanje bolje plaćenog posla?
Odgovor je, naravno – da. To je nešto što zna i svaki student u Srbiji, a i njegovi roditelji. Ali kada se pomisli na studiranje u inostranstvu, prva asocijacija je da je to „sport za bogate“. Da li je baš tako, pokušali smo da proverimo na Bečkom (državnom) univerzitetu.

U zgradi smo Rektorata. Bogata, barokna zgrada. U njoj su studirali mnogi znani i neznani Srbi. Trenutno 492 studenta sa srpskim pasošem, kaže nam dr Tatjana Antalovski iz službe za međunarodne odnose. Ona ne može sa sigurnošću da kaže da li se ovaj broj od skoro 500 srpskih studenata odnosi na one koji imaju prebivalište u Srbiji ili već žive u Beču ali nemaju austrijski pasoš. Mada, ovaj impozantan broj, se utapa u ukupnu masu studenata Bečkog univerziteta – njih je 88. 000!

Postavljamo neka vrlo logična pitanja, koja se svode na to kako može neko iz Srbije da se upiše na Bečki univerzitet. Dr Antalovska takođe odgovara precizno.

Pošto Bečki univerzitet nema prijemne ispite, potrebno je da student iz Srbije položi prijemni na onom srpskom fakultetu koji hoće da studira u Beču. Ta potvrda o upisanom smeru je važeća i u Beču. Pri čemu se ovo ne odnosi na fakultete psihologije i publicistike, tu je obavezan prijemni. Pored upisne potvrde, potrebno je i znanje nemačkog na nivou B2. Ukoliko nema potvrdu iz Srbije o ovom stepenu znanja nemačkog, student može da polaže na samom Univerzitetu. I to je, otprilike, sve što je potrebno za samo studiranje. Papiri se pošalju poštom, na adresu Dr. Karl Luger Ring 1, 1010 Viena, i odgovor se čeka par nedelja. Ovo važi i za postdiplomske studije.

Ukolikoje student primljen, onda počinju novčana pitanja. Samo studiranje košta 16, 5 evra. To je novac za takozvani studentski dinar, studiranje je besplatno. Prema analizama studentske službe troškovne stavke za mesec dana bi otprilike bile ovakve: smeštaj 310 evra, hrana 220 (obe cifre se odnose na studentske domove). Zatim, tu su i lični troškovi u koje spada i zabava, kultura, izlasci, knjige, i oni iznose 270 evra.

Ukupni mesečni trošak studenta u Beču je oko 800 evra, u proseku. Idealno bi bilo da studentu iz Srbije, barem deo ovih troškova pokrije neka od mnogobrojnih stipendija koje daju razne fondacije i državne uprave. O tome se treba uporno raspitivati, ali mnogi su takvu stipendiju dobili.

U ovoj godini  NABA slavi svoj 30. rođendan i pridružuje se Laureat Međunarodnom Univerzitetu, mreži sa više od 100 kampusa u Severnoj Americi, Južnoj Americi, Evropi i Aziji. S obzirom da broj stranih studenata čini 20 % populacije učenika, NABA pokreće konkurs u cilju prikupljanja najboljih ideja i projekata fokusirajući se na dobrodošlicu stranih studenata, sa sedištem u Milanu.

Dodeljuje se osam punih master stipendija (po jedna za svaki program, a koji počinju u januaru 2011.godine) za autore najboljih projekata i to u različitim oblastima:

- Communication Design
- Film and new Media
- Product Design
- Textile and new Materials Design
- Visual Arts and Curatorial Studies
- Digital Exhibit and Set Design
- Interior Design
- Photography and Visual Design

Za sve detaljne informacije o uslovima učešća na konkursu kontaktirajte Nemestic Studio, putem maila studiranje@nemestic.com. Nemestic Studio je zastupnik ovog Instituta za sve zemlje bivše  Jugoslavije.

Krajnji rok za prijavu je 30 septembar 2010. godine.

Molimo sve zainteresovane da navedu tačan naziv programa za koji žele da apliciraju. Više o master programima na Nabi pogledajte ovde.

Jasin Hanci (22), student medicine na Maramara univerzitetu u Turskoj, došao je u Beograd na praksu koju mu je omogućila međunarodna studentska organizacija AIESEC. Jasin će raditi u nevladinoj organizaciji “Živimo zajedno”, gde će se brinuti i pomagati osobama ometenim u razvoju. Društvo “Živimo zajedno” okuplja osobe ometene u razvoju na teritoriji grada Beograda.

Cilj Jasinove prakse je da svakodnevno upotpunjuje život osobama ometenim u razvoju kroz raznovrsne aktivnosti: radionice, savetovališta, rehabilitacioni, individualni i grupni rad, a sama ideja AIESEC-a i Društva „Živimo zajedno“ je da se kroz program studentske razmene osobama ometenim u razvoju omogući rad i komunikacija sa ljudima iz celog sveta i što inovativnija edukacija.

Učestvovaće u razvojnim programima čiji je cilj da učine život osoba ometenih u razvoju lakšim.

Osim što će se oprobati u svakodnevnom praktičnom radu sa mladima ometenim u razvoju, Jasin će voditi i kreativne radionice o ekologiji, siromaštvu i sl. Organizovaće seminare i događaje u vezi sa ekologijom.

Svoje slobodno vreme, Jasin će provoditi sa studentima Univerziteta u Beogradu i članovima AIESEC-a koji će mu pomoći da bolje upozna Beograd, da se lakše prilagodi u novoj sredini i ponese najlepšu sliku o našoj zemlji. Sa druge strane, članovima AIESEC-a će njegov boravak ovde i plemeniti posao kojim će se baviti, omogućiti da razviju internacionalni duh, svest o drugim kulturama i verama, kao i da uče kroz različitosti.

Opšti utisak koji postoji u Srbiji ukazuje na to da je za mlade u potrazi za poslom najvažnije da pametno odaberu, ali ne školu, odnosno fakultet, već … političku stranku. Da li je tako?

Put do posla preko političkih stranaka je, čini se, najkraći put za mlade ljude, i na to skreću pažnju čak i lideri političkih stranaka. Činjenica da se o tome ipak više govori u redovima opozicije donekle se može posmatrati i kao deo političke borbe. Teško je stoga ustanoviti koliko je to realan fenomen, a koliko deo političkog folklora.

U odnosu na ranija istraživanja, percepcija mladih o njihovim šansama za dobijanje posla je svakako dodatno opterećena i uticajem ekonomske krize, kaže za Dojče vele Đorđe Vuković iz CeSID-a. Kada se realni efekti krize spoje sa utiskom da iza svega stoji politika, onda situacija izgleda dosta loše. Međutim, Vuković upozorava da se na osnovu toga ne mogu izvlačiti jednostavni zaključci.

Nije sama sigurnost ulaska u neku stranku i sigurnost dobijanja posla. Malo su tu stvari pojednostavljene, i one se ne odigravaju tako u praksi. Ali, za to što jesu takozvani državni poslovi, stvari verovatno tako funkcionišu. Jer, to jeste boljka negde svih tranzicionih društava, koja polako iz tog nekog totalitarnog sistema prelaze u partokratiju, da bi tek kasnije došla do demokratije, kaže Vuković.

Mladi s druge strane i dalje imaju jak utisak da je politika preplavila sve sfere života, i da nema profesionalnog napretka bez članstva u političkim strankama. Upravo zbog toga oni nemaju baš previše optimizma što se tiče nalaženja posla nakon završetka školovanja:

Ne znam, ako se poboljša stanje u zemlji, onda svakako ima nade za nas mlade. A ako se to ne desi, onda svakako inostranstvo.

Realno gledano slabo, a ne vidim šta će se promeniti za nekih pet ili 10 godina, u pozitivnom smislu. Znači, imate samo politiku, koja i ne ide u pravom smeru, i uopšte imate haos u državi na svim nivoima. Tako da ne možete da očekujete i da kažete: evo, nadam se - biće bolje. Mogli smo da pričamo pre nekog vremena ’nadamo se - biće bolje’, ali to na žalost nikako da dođe.

U principu gledam da završim ove osnovne studije, pa onda master, a onda ću tražiti posao. Nešto čak razmišljam da otvorim neku svoju privatnu firmu, jer nisam zadovoljan svojim statusom u državi. Ili možda čak razmišljam da odem na master u inostranstvo, pa da nakon toga tamo i ostanem i nađem posao.

Kada bi bili stavljeni pred dilemu: članstvo u stranci i posao, ili odlazak u inostranstvu, mladi u Beogradu čini se da nemaju dileme:

Jednostavno ne želim da budem član bilo koje stranke. Ni sa jednom nisam istomišljenik, tako da je u svakom slučaju bolje inostranstvo nego da ostanem ovde, i da mi neko upravlja šta ću ja da razmišljam, i šta bi trebalo da radim.

Znate šta, ne bih da idem odavde zato što sam nešto besan, nego iz prostog razloga što je to za mene nešto novo. Znači, da jednostavno sebi i svojoj porodici sutra obezbedim nešto bolje.

Studenti beogradskih fakulteta misle da će im fakultetska diploma ipak obezbediti posao. Po njihovom mišljenju, za karijeru preko političkih stranaka se uglavnom odlučuju ljudi nešto nižeg obrazovanja, i tako pokušavaju da kompenzuju nedostatak visokog obrazovanja. Đorđe Vuković iz CeSID-a smatra da u tom zapažanju ima istine.

Sposobni i obrazovani mladi ljudi, pre ili kasnije nađu nekakav tip zaposlenja, koji njima omogućava da zadovolje svoje životne ambicije. Ono što jeste problem su upravo kadrovi koji nemaju tako vrhunske kvalifikacije, ili nemaju to što se zove poželjne kvalifikacije. U takvoj situaciji vi jednostavno tražite sebi uhlebljenje, i to je nešto što je za mene normalno. Samo što mi onda u društvu imamo negativne efekte u smislu da, pre ili kasnije, oni postaju ključni politički odlučioci, a nemaju kvalifikacije ni da budu članovi stranaka, a kamoli da igraju ključne političke uloge, kaže Vuković.

Problem političkog uticaja na ekonomiju će postojati sve dok se ne izmeni sama struktura privrede u Srbiji, ističe Đorđe Vuković. Mi i dalje imamo jako veliki deo države u privredi i javnim preduzećima, i partijska podobnost pri zapošljavanju će postojati sve dok se taj upliv države znatno ne smanji, ocenjuje Vuković.

Izvor: youth.rs

Iako se diploma Engleskog jezika i književnosti smatra ,,isplativom” jer je znanje engleskog uvek traženo i uvek ima posla za ,,Engleze”, kada je u pitanju inostranstvo, možda nije loše raspitati se o jednoj drugoj diplomi, takozvanoj Celti. Tako nam, S.B. (28), koja poseduje obe diplome, priča kako joj je upravo Celta omogućila da radi van Srbije.

Kada si diplomirala i kako glasi titula na tvojoj diplomi?

S. B. 2009, Profesor engleskog jezika i književnosti.

Gde si prvi put čula za Celtu?

S. B. Prvi put sam naišla na Celtu surfujući po internetu, zatim sam čula da je jedna koleginica prošla kurs u privatnoj školi jezika Rainbow u Novom Sadu. Tako sam saznala za Rainbow, nazvala ih, informisala se i ubrzo i sama krenula na kurs.

Šta te je motivisalo da i pored toga što imaš fakultet završiš Celtu?

S. B. Zbog toga što je priznata svuda u svetu, samo što tada nisam znala da u nekim zemljama native speakers imaju prednost ili su samo oni traženi…na primer, u Švajcarskoj, ponekad u Emiratima…a tamo su i najbolje plate.

Ko sve može da se prijavi na Celtu?

S. B. Svako ko poseduje dobro znanje engleskog jezika, uglavnom profesori ali ne nužno…imali smo jednu devojku sa Proficiencyja, koja je zavšila opštu lingvistiku. U Engleskoj može ko god, jer su “native speakers”. Kod nas ne postoji test znanja jezika, ali postoji nešto kao mini-prijemni gde se analiziraju određene gramatike strukture, čisto da bi se videlo koliko se dobro vlada tom terminologijom. Zatim sledi intervju sa jednim od tutora/teacher trainera…ako se to prođe uspešno - primaju te na kurs.

Kako izgleda sam kurs?

S. B. Kurs je zahtevan u smislu da treba odvojiti dosta vremena, prilično je intenzivan, četiri nedelje po čitav dan, ujutro input sessions, popodne output, t.j. primena teorije u praksi, npr. popodne se predaje ono sto se nauči prepodne, vikendom se rade pismeni zadaci.

Koji podaci stoje na Celta diplomi?

S. B. Celta i ocena - postoje pass, grade B i grade A. Certificate of English Language Teaching to Adults.

Da li si do sada imala prilike da negde primeniš tu diplomu?

S. B. Da, u školi Rainbow, i u Engleskoj, u letnjoj školi jezika, prošlog leta i ovog leta ponovo.

Kako si dobila taj posao u Engleskoj?

S. B. Posao sam dobila bez ikakvih veza ili poznanstava. Bilo je potrebno prevesti diplomu, dobiti preporuku od glavnog profesora iz Rainbowa - preporuku koja se tiče mog profesionalnog rada i preporuku koja se tiče mojih ličnih sposobnosti.

Da li misliš da je tvoja fakultetska diploma ipak primenljiva negde napolju?

S. B. Mislim da jeste, poznajem jednu koleginicu koja trenutno živi u Londonu i tamo radi svoj posao, ali ne znam detalje.

Piše: Jasmina Slavica